/odlomak/
Budući dа su mnоgi pоkušаli izlоžiti kаzivаnjе о dоgаđајimа kојi su sе dоgоdili mеđu nаmа, kао štо nаm prеdаdоšе оni kојi su оd pоčеtkа bili оčеvici i slugе Rеči, nаmislih i ја, ispitаvši tаčnо svе оd pоčеtkа, pо rеdu pisаti tеbi, plеmеniti Tеоfilе, dа pоznаš tеmеlj оnih rеči kојimа si nаučеn.
Lukа, 1, 1-4
Quod scripsi, scripsi.
Pilatos
Sunce se nalazi u jednome od gornjih uglova četvorougla, s leve posmatračeve strane – kralj zvezda predstavljen kao čovečija glava iz koje izbijaju zraci jarke svetlosti i talasasti plamenovi, pa liči na ružu vetrova neodlučnu u kome pravcu da usmeri svoje krake. Ta glava ima i lice: uplakano, zgrčeno od boli koju nama ne može da prenese, dok mu se s usana otkida očajnički krik koji takođe ne može dopreti do nas pošto ništa od svega ovoga nije zbilja – pred nama je samo hartija, mastilo i ništa više. Niže Sunca vidimo golog čoveka vezanog za stablo, opasanog oko kukova krpom koja mu pokriva takozvane intimne ili sramotne delove tela, dok mu se stopala oslanjaju na čvor odsečene grane, a da ne bi skliznula s ovog prirodnog oslonca, zakovana su sa dva duboko zarivena eksera. Sudeći po izrazu lica, sa kojega se čita uzvišena patnja, i po pogledu upućenom ka nebesima, ovo mora da je Blagorazumni razbojnik: kosa mu je sva u loknama, a to je nepogrešivi znak jer dobro je poznato da ovakva kosa krasi samo anđele i arhanđele, pa je stoga jasno da je ovaj razbojnik, koji se po sve mu sudeći pokajao, već na putu da se uzdigne među nebeska bića. Nemoguće je utvrditi da li je ovo stablo ostatak drveta čije su grane odsečene, čime je pretvoreno u spravu za mučenje korenjem još uvek vezanu za tlo iz kojega i dalje crpi hranu. To je nemoguće utvrditi zato što se donji deo stabla skriva iza figure čoveka duge brade, odevenog u bogato nabranu odoru, čiji je pogled uperen naviše, ali ne ka nebu. Ova prilika svečanoga stava i tužnog izgleda može biti samo Josif iz Arimateje, pošto je Simeon iz Kirine – onaj koga su, kako već prilikom ovakvih pogubljenja nalaže protokol, naterali na kuluk, odnosno da zajedno s osuđenikom tegli krst uz brdo, a koji bi nesumnjivo predstavljao drugu mogućnost – otišao svojim poslom, mnogo više zaokupljen svojim neodložnim obavezama nego zaokupljen samrtnim mukama raspetog nesrećnika. Elem, taj Josif iz Ari mateje isti je onaj dobri bogataš koji je ponudio grob da u njega bude položeno telo raspetoga, no dobro delo neće mu biti od velike pomoći kada bude došlo vreme da se proglase sveci jer, kao što vidimo, glavu mu krasi samo najobičniji turban. Za razliku od njega, žena bujnih grudi, koju vidimo u prvom planu, okrunjena je veličanstvenom slavom u vidu oreola što lebdi nad kosom raspuštenom po ramenima. U njenom slučaju, oreol je sav čipkast, kao navezen rukom vredne domaćice. Nema nika kve sumnje da je njeno ime Marija, jer mi već znamo da sve ove ovde okupljene žene nose to ime, i da se razlikuje samo jedna od njih, ona po imenu Magdalena. Dakle, posmatrač koji pose duje makar najosnovnija znanja o životu, zakleo bi se, na prvi pogled, da je pomenuta Magdalena upravo žena koju sada opi sujemo, jer koja bi druga dama, ako ne ona, žena razuzdane prošlosti, imala hrabrosti da se u ovako tragičnom času pojavi sa tako dubokim dekolteom i sa tako tesnim prslukom iz kojega kipe nabujale grudi, neumitno privlačeći pohlepne poglede muških prolaznika, i vukući im grešne duše i sramotna tela u iskušenje i propast. Ipak, s njenoga lica čita se samo duboka žalost i ništa osim bolom skrhane duše u njenome telu ne obitava. To što je sve pomenuto zaodeveno u izazovne obline, to se nas ne tiče, jer nas zanima duša; čak da je umetnik ovu ženu predstavio i potpuno golom, opet bismo morali da joj ukažemo dužno poštovanje i počast. Marija Magdalena, ako je to uopšte ona, pridržava ruku druge žene i ima se utisak da će tu ruku poljubiti s izrazom saosećanja koje je nemoguće rečima opisati. Ta druga žena pala je na tlo kao u smrtnom času ili u trenutku potpune nemoći. Ime te žene je takođe Marija, i uprkos tome što je pominjemo drugu po redu, ona je bez sumnje od prvorazrednog značaja, o čemu svedoči već to da zauzima centralno mesto u donjem delu kompozicije. Osim uplakanog lica i iznemoglih ruku, nijedan joj delić tela ne izviruje ispod debele tunike i ogrtača, opasanih komadom naizgled grubog užeta. Starija je od druge Marije, što bi mogao biti jedan od razloga, ali ne i jedini, što je njen oreol bogatije ukrašen čipkastim radom – tako bi bar zaključio onaj koji je, iako ne raspolaže tačnim podacima o događajima, zakonima i hijerarhiji, što su na snazi na ovome svetu, prinuđen da donese sopstveni sud. Ipak, obzirom na to koliko je, zahvaljujući ovim ili onim vidovima umetnosti, ova ikonografija dobro poznata i prisutna na svim stranama sveta, samo stanovnik neke druge planete na kojoj ova drama još nije imala premijeru, ne bi znao da je žena o kojoj govorimo udovica drvodelje zvanog Josif i majka mnogobrojnih sinova i kćeri, od kojih je samo jedan, voljom sudbine ili onoga koji sudbinu kroji, stigao do slave, i to slave, male za života, a mnogo veće posthumno. Nagnuta na desnu stranu, Marija, majka Isusova, o čijoj smo slavi upravo govorili, položila je podlakticu desne ruke na bedro žene, koja kleči, a kojoj je ime takođe Marija. Možda je baš ova prava Magdalena, iako ne nosi dubok izrez i grudi jedva da joj se naslućuju dok joj se, kao i prvoj iz ovoga ženskoga trojstva, kosa takođe rasula po ramenima. Biće da je ova žena plavokosa, ako nije reč samo o drugačijem, lakšem potezu umetnikovog pera, koji, u ovom slučaju, kao da je želeo da dočara drugačiju, sve tliju boju kose. Ovime ne želimo da tvrdimo da je Marija Magdalena zaista bila plavuša, već se samo pozivamo na raši reno uverenje da su plavuše, kako one prirodne tako i blajhane, najdelotvornije oruđe greha i iskušenja. Kada znamo da je Marija Magdalena bila jedna veoma grešna ženska, nesumnjivo je morala biti plavokosa; u protivnom, to bi poljuljalo veru i razočaralo polovinu ljudskog roda. Ipak, nisu samo svetla put i plava kosa ono što nas je navelo da pomislimo da je prava Magdalena ova treća Marija a ne ona prvopomenuta, i to uprkos uverljivim dokazima kao što su duboki izrez i nabujale grudi; postoji i drugi, neoboriv dokaz koji potkrepljuje ovu tvrdnju. Ova treća Marija, dok pridržava iznemoglu majku Isusovu, gleda naviše pogledom punim iskrene, očajničke ljubavi, koji se uzdiže sa takvom silinom da se čini da će sa sobom u visine poneti čitavo telo, čitavo njeno puteno biće, kao nekakvo svetlo što u zasenak baca oreol koji lebdi nad glavom, ublažavajući misli i osećanja. Samo žena koja je volela tako kao što zamišljamo da je volela Marija Magdalena, može da gleda na ovaj način, i to je, čini se, dovoljno jak dokaz da je baš ona i nijedna druga prava Marija Magdalena, što znači da četvrta Marija, ona koja stoji s leve strane, nikako ne može biti već pomenuta Magdalena. Ova četvrta žena uzdignutih ruku ali izgubljenog pogleda, pravi društvo mladome čoveku, gotovo dečaku, koji stoji elegantno, noge povijene u kolenu, dok nam širokim pokretom desne ruke, teatralno, predstavlja već opisanu grupu što leži i kleči na tlu, u dramskome zanosu. Ovaj mladenac bogatih uvojaka i drh tavih usana jeste Jovan; i on, kao i Josif iz Arimateje, svojim telom zaklanja stopu drugog drveta na kojemu se, na mestu gde su obično gnezda, nalazi još jedan obnažen muškarac, i ovaj, baš kao i prvi, vezan i klinovima zakovan za stablo, samo je njegova kosa ravna a glava spuštena kao da gleda, ukoliko još uvek nešto vidi, u tlo pod sobom. Lice mu je mršavo i izmučeno teškom kaznom, za razliku od prvoga razbojnika za kojeg, iako se nalazi u najdubljem transu i uprkos tome što na slici nema boje, s lakoćom možemo zamisliti da su mu obrazi rumeni od ugodnog lopovskog života. Mršav, obešene kose i glave koja teži zemlji što će ga uskoro progutati, dvostruko osuđen, na smrt i na pakao, ovaj jadnik može biti samo neblagorazumni razbojnik, na kraju krajeva – samo jedan dosledan čovek koji je do samoga kraja ostao toliko savestan da nije podlegao iskušenju da se pretvara da veruje, iako bi po nebeskim i ovozemaljskim zakonima samo jedan trenutak pokajanja ili slabosti bio dovoljan da iskupi čitav život prepun zlodela. Iznad njega vidimo Mesec kako, slično Suncu, lije gorke suze. Mesec ima lice žene čije uho krasi minđuša – nijedan se poeta niti slikar, ni ranije a verovatno ni kasnije, nije drznuo da se posluži ovakvom umetničkom slobodom. Sunce i Mesec podjednako i ravnomerno obasjavaju Zemlju, pa nema senke i jasno se vide i razaznaju oblici u daljini, blizu horizonta: kule i zidine, pokretni most preko kanala u kojemu blista voda, gotski lukovi i, tamo dalje, na vrhu brda, vetrenjača zaustavljenih jedara. Bliže posmatraču, zahvaljujući iluziji perspektive, četvorica konja nika sa kopljima i kacigama paradiraju na svojim hatovima, klanjajući se kao da pozdravljaju nekakvu nevidljivu publiku jer je, izgleda, njihovoj paradi došao kraj. Tu je i vojnik, peša dinac, koji takođe napušta scenu noseći o desnoj ruci nešto što je s ove udaljenosti ličilo na krpu, ali bi moglo da bude i ogrtač ili tunika. Uz njega stupaju još četvorica soldata koji su, ukoliko je s ovolike udaljenosti moguće rastumačiti izraze lica, jako ljuti i nezadovoljni, kao da su izgubili na kocki. Iznad ovo zemaljskog prizora milicije, gradskih zidova i građevina lebde četiri anđela. Dvojica od njih rone gorke suze, oplakuju, ridaju, dok treći, okrenut profilom, staloženo lebdi zaokupljen svojim poslom: pažljivo, do poslednje kapi, sabira u pehar bujicu krvi što kulja iz rane trećeg raspetog. Na ovome mestu, zvanom Golgota, mnogi su već doživeli sličan kraj, i još će mnogo njih biti raspeto, ali ovaj čovek, go, zakovan ekserima kroz šake i stopala za drvenu krstaču, sin Josifa i Marije, po imenu Isus, jedini je čije će ime biti zapisano velikim slovom, dok će svi ostali biti zaboravljeni. U njega su uprti pogledi Marije Magdalene i Josifa Arimatejanina, zbog njega plaču Sunce i Mesec, on je malopre hvalio Blagorazumnog razbojnika i prezreo Neblagorazumnog, pošto nije razumeo da između dobra i zla nema razlike, a ako je i ima, drugačija je, jer Dobro i Zlo i ne postoje sami po sebi već jedno predstavlja nedostatak drugoga. Nad glavom mu blešti hiljadu zraka, sjajnijih nego zraci Sunca i Meseca zajedno, povrh glave mu je zakovana tablica s latinskim natpisom koji ga proglašava carem Izrailjćana, a čelo mu je ovenčano bolnom krunom od trnja kakvu nose, bez ijednog vidljivog znaka, bez jedne jedine kapi krvi, pa toga nisu ni svesni, mnogi koji nisu kraljevi čak ni sami sebi. Isus, za razliku od dvojice zločinaca, ne uživa blagodeti oslonca pod nogama, pa čitavu težinu njegovog tela nose šake zakovane za stablo, i ukoliko mu je u telu i ostalo nešto snage da se drži uspravno na klecavim kolenima, uskoro će i to malo života isteći sa mlazom krvi koji mu lije iz grudi, kako je ranije već rečeno. Krst je poboden u mračni otvor na tlu, ranu na zemlji, isto toliko neminovnu kao što je raka namenjena ljudskom telu. U isti otvor na tlu pobijena su i dva drvena klina koja krstu omogućuju da stoji uspravno, a među njima se vidi čovečija lobanja a uz nju butna i lopatična kost; no, nas zanima samo lobanja, jer Golgota znači lobanja. Na prvi pogled, nema se utisak da ove dve reči imaju isto značenje, ali da li bismo proizveli ikakvu razliku kada bismo umesto Golgota i lobanja pročitali lobanja i Golgota. Ne zna se ko je ovde položio ove ljudske kosti, i zašto, no moguće je da je reč o nekakvom morbidnom upozorenju ovim nesrećnicima o tome šta ih čeka dok ne pređu u prah, zemlju i ništavilo. Postoje, takođe, i mišljenja da je to lobanja samoga praoca Adama, koja je nekako isplivala iz duboke tmine prastarih geoloških slojeva i sada, pošto joj tamo nema povratka, izgubila svoj jedini raj pa leži osuđena da večito bude na videlu. A pozadi, preko istog onog polja kojim prelaze konjanici, hoda jedan čovek, udaljava se i jednako osvrće s kofom u levoj ruci a dugačkom trskom u desnoj. Ono na kraju trske mora biti komad sunđera, mada se to s ovolike udaljenosti ne može jasno razaznati, dok se u kofi, možemo biti sigurni, nalazi sirće razblaženo vodom. Ovaj čovek će jednoga dana biti oklevetan i u večnost će ga pratiti laž da je podmuklo, rugajući se, ožednelom Isusu umesto vode dao sirćeta. To naravno nije istina, jer je on raspetome ponudio jedino što je imao, mešavinu vode i sirćeta, koja je u to doba važila kao napitak koji najbolje gasi žeđ. Eno ga odlazi, ne može da sačeka kraj, pošto je učinio sve što je moguće da ublaži samrtne muke trojice osuđenika, ne praveći razliku između Isusa i razbojnika jer – sve su to ovozemaljske stvari i takve će i ostati, a od njih će biti satvorena jedina moguća priča.
Preveo Dejan Tiago Stanković
Izdavač Laguna, 2012.
Slika na vrhu je detalj sa brazilske predstave prema istoimenom Saramagovom delu.
